Главне уметничке карактеристике ручног веза су његови уредни и елегантни узорци, свеже и елегантне боје, богата разноликост шавова, хармонична равнотежа елеганције и лепоте и изузетна занатска вештина. Технике везења су изузетно богате и разноврсне, обухватајући 9 категорија и 43 врсте, укључујући прави бод, вртложни бод, петљасти бод, шивење, насумични бод, мотајући бод, сечени бод, раван златни бод, тачкасти бод, плетење чворова, мрежасти бод, убод у облику леда, укрштени бод, бод за косу, бод у скали, {3} шав за перле. Различити шавови могу произвести различите структуре линија и јединствене ефекте ручног веза.
На пример, егзотичне птице и животиње извезене шавом и шавом су живописне и реалистичне; цвеће извезено лабавим шавом је живо, мирисно и пуно лепоте; портрети и пејзажи извезени насумичним шавом имају разноврсну сомотну текстуру, јак декоративни укус и снажан уметнички ефекат, прожет богатим народним и етничким карактеристикама. Вез је фини традиционални кинески занат са дугом историјом. Вез је занат који користи разне нити за креирање разних шара на тканини. Слике од свиле и артефакти веза откривени из древних гробница указују на то да је Кина већ имала китњасту, тамну{3}}свулу са шарама и шарени вез још у време династија Јин и Џоу, пре више од 3000 година. Артефакти веза из династије Сханг откривени у Хенану су међу најранијим примерима везења у Кини. Ови узорци за вез имају дијаманте и таласасте шаре, са уплетеним свиленим нитима који се користе на ивицама, показујући висок ниво израде. Трагови веза из династије Западни Џоу (1100-771. пре нове ере) откривени су у гробници у Рујиазхуангу, Баоји, провинција Шанкси. Овај вез користи технику убода-плетеница и праменова која се и данас користи, користећи двоструке нити. Линије теку слободно, а шавови су уједначени и уредни, показујући висок ниво вештине.
Производња ових артефаката свиленог везења не само да је играла значајну улогу у кинеском друштву, већ је имала и дубок утицај на међународну културу. До династија Ћин и Хан (221. пре нове ере до 220. године нове ере), вез је достигао висок ниво развоја, постајући главна извозна роба.
Пошто је Кина родно место свиле, богаташи су дуго сматрали да је вез својих будоара симбол чедности. Пекиншки Јинг вез, Венжоуов Оу вез и Шангајски Гу вез, сваки са својим различитим стиловима, разликују се од места порекла. Технике везења обухватају испрекидани, насумични, мрежасти и-везни вез. Везено цвеће је мирисно, птице су реалистичне, а животиње су приказане са реалистичним изразима.
Након ослобођења, Кина је инкорпорирала уметничке форме као што су уље на платну, кинеско сликарство и фотографија у вез, постижући задивљујући ефекат који изгледа као слика из даљине и извезен изблиза. Употреба веза се додатно проширила, од позоришних костима до свакодневних предмета као што су јастучнице, столњаци, паравани, зидне завесе и одећа. Штавише, вез је традиционални кинески извозни производ високе економске вредности.
